Kairo – jedna priča

Kairo je grad brojnih epoha. Drevna metropola koju su oblikovali vekovi, ostavljajući slojeve tragova koji o njima svedoče. Sam ovaj grad je specifično umetničko delo. El Kahira – pobednica. Umetnost koja živi i pulsira, kako energijom raskošne prošlosti, tako i haotičnom lepotom današnjeg dana. Fascinantan sklop drevne prošlosti sa modernim Kairom i životima dvocifrenog broja miliona njegovih stanovnika. Nezaobilazan je i uticaj ogromnog broja ljudi koji su, prolazeći kroz Grad, ostavljali i ostavljaju svoj trag, postajući deo jedne raznolike, veličanstveno-haotične pulsirajuće celine.

Jednom davno dogodio se moj prvi susret sa Gradom na Nilu. Ovo je priča o susretu jedne stvarnosti i “mističnog mesta” moje dečije fascinacije. I kasnije, u godinama koje su usledile, odlazila sam u Kairo, ali ti doživljaji su bili drugačiji. Međutim, taj prvi susret sa Gradom doneo je originalno, potpuno novo iskustvo. Ovde nema “sunčane duge i zlatnih leptirića što lepršaju po ružičastoj izmaglici”. U pitanju je osećaj neverovatne atmosferičnosti i intenzivan doživljaj ispunjen neočekivanim momentima. Autentičan sadržaj potpuno novog životnog iskustva i duhovne ispunjenosti.

Noć dolaska i hotel Pearl

Avion se spremao da sleti. Bila je noć, a dole ispod je svetleo Grad. Doslovno milijarde treperavih svetlucanja koja presecaju delići tame, a u srcu ogromnog svetlucavog prostora se vidi tamna vijugava senka koja se proteže celom dužinom bez početka i kraja. Nil. Točkovi su dodirnuli tlo, a ja sam skoro prestala da dišem od uzbuđenja. Konačno. Posle toliko čitanja, slušanja, gledanja i maštanja, iskoračiću u svet mojih dotadašnjih snova – voljeni Kairo. Pri izlasku iz aviona, tokom silaska niz stepenice, Kairo mi je stavio do znanja da će ovo biti potpuno novo iskustvo u mom, do tada, ne tako dugom životu. Iz klimatizovanog prostora aviona, sa prvim udahom noći, Grad udara vrelinom koja prži. Prožima me miris žednog vazduha.

Tokom vožnje do hotela, gledala sam kroz prozor klimatizovanog autobusa noćne gradske predele kao u nekom snu. Sve je prošlo brzo i neuhvatljivo. Ostao je samo osećaj vrelog vazduha i treperave svetlosti brojnih nedefinisanih predela kroz koje je autobus jurio.

Das Licht Von Kairo (Slađana Milošević)

Pearl je mali hotel smešten u centru grada, u zgradi Maadi distrikta koja podseća na rezidencijalne objekte građene u varijaciji viktorijanskog stila i art deko-a sa početka 20. veka. Možda zgrada i datira iz tog doba, iako je hotel osnovan 1982. godine. Tada nisam razmišljala o tome, a sada ne mogu da pronađem odgovarajuću informaciju o poreklu same zgrade. Bila je ponoć kada smo ušli u lobi hotela. Dočekalo nas je celo osoblje, odnosno, pretpostavljam svi koji su te noći radili. Nekoliko žena je držalo poslužavnike sa čašama narandžastog soka i koka kole. Pri ulasku svako je bio posebno pozdravljen i ponuđen pićem. Uzela sam narandžasti sok. Volela sam Seven Up i baš bi mi bio prijao napitak u tom stilu. Sela sam na jednu od fotelja da se osvežim pićem dok su se čekali ključevi od apartmana. Gutljaj i šok. Ovaj sok je presladak, kako je moguće da se to pravi? Ali uredno pijem. Kada sam došla do dna čaše, videla sam da je gazirana narandžasta tečnost dodatno debelo zaslađena. Aha, to je to. Dodatni šećer kao podrazumevana stvar ukusa i znak dobrodošlice. Sve vrvi, kao da nije pola noći. Svi su srdačni i čovek se oseća kao da je došao u goste, očekivan i dobrodošao. Ili se bar stvara takva atmosfera.


Apartman na poslednjem spratu zgrade je imao dnevnu i spavaću sobu. Stari masivan nameštaj, fotelje i dvosed od braon kože. Legla sam u krevet, ne mogu da spavam. Vrti mi se u glavi od uzbudjenja i vrućine.

Doručak je u omanjoj trpezariji. Poslužuje nas jedan stari gospodin u beloj galabiji sa turbanom. Po posvećenosti svakom gostu kao i samopouzdanju i gospodstvenosti koji izbijaju iz svakog njegovog pokreta, pretpostavljam da je neko kome ovo nije samo posao za platu. Taj dan je bio rezervisan za razgledanje grada. Vodič Branko, istoričar umetnosti, dočekao nas je kada smo došli ovde. Gospodin Branko poznaje ljude na lokalu i nosi onu specifičnu samouverenost koju imaju ljudi kada su na „svom terenu“ i fizički i informaciono. Brankove priče su zanimljive i prepoznate kao priče čoveka koji dubinski poznaje i voli teme o kojima govori. Branko podseća na pisce, novinare ili diplomate iz Darelovog Aleksandrijskog kvarteta. U godinama koje su usledile, gledala sam ga kao naratora u televizijskim putopisima.

Neću biti u mogućnosti da hronološki opišem dan. Ostala su sporadična sećanja na neke momente i ljude, pa ću tako i pisati.

Plato Gize i Trg Tahrir

Nezaobilazan obilazak piramida u Gizi. Turisti i ljudi sa kamilama. Prodavci novčanika od krokodilske kože. Zuje oko mene, nude robu, jahanje kamile. Ne znam kako da odbijem i da stavim stvari u željenu poziciju sopstvenih izbora. Uzeli su mi sav novac iz novčanika. Dečaci su rekli cenu vožnje, a ja sam vadila novčanicu po novčanicu. Svaki put bi odmahnuli glavom, dok im na kraju nisam ponudila uvid u novčanik da sami izaberu novčanicu koja odgovara iznosu za koji su tvrdili da je cena. Uzeli su skoro sve. Bilo im je zabavno i pobednički su se smejali. Ovde su pravila drugačija, ali šta sam ja o tome tada znala. Branko kaže da u piramidu (tog dana je za posetu bila otvorena baš Keopsova) ne treba da ulaze ljudi sa srčanim problemima ili astmom. Nemam ništa od toga, ulazim. Unutra je sparno, vlažnost ogromna i miriše na buđ. Sada shvatam Brankove opomene. Pentram se po improvizovanim stepenicama, letvicama, duž uskih hodnika piramide. Prolazi su uski na način da samo jedna po jedna osoba može da ide u koloni. A kolona iza mene je nepregledno dugačka. Okrenula sam se u jednom momentu i videla puno japanskih turista iza sebe. Šta ako bih poželela (morala?) da se vratim? Ništa, ne bih mogla. Samo napred, prema odredištu. A odredište je Kraljeva odaja na najvišoj tački do koje se ovim puteljcima može doći. Bar što se tiče nas turista. U nekim delovima, prolazi su niski da se mora skoro puzati, odnosno svakako ići na kolenima. Priča kaže da su namerno tako gradili da ko god dolazi do mrtvog Kralja, čak iako inače ne bi, mora da mu prilazi na kolenima. Tada mi se činilo kao dobra fora starih neimara, ali sada baš i ne verujem da su graditeljji u tom vremenu pomišljali da će neko ići ovim prolazima. Piramida je građena da bi služila sasvim drugoj svrsi. Sada ne umem da objasnim kako se dogodilo ono što je usledilo, ali kada sam stigla do Kraljeve odaje ona je bila prazna i nekoliko desetina dugačkih sekundi nije bilo nikog iz kolone ljudi ispred i iza mene. Bila sam sama u Kraljevoj odaji. Prazna prostorija, potpuno prazna uljučujući i gole zidove. Na sredini stoji kameno postolje na kojem je bio sarkofag. To je to. Sama u Kraljevoj odaji Keopsove piramide. Prostorija je zaglušujuće tiha. Tišina odjekuje. Čudan osećaj, postajem svesna da makar ovih nekoliko sekundi stojim sama sa večnošću.

Iz te, prve, posete čuvenom Muzeju na Tahrir skveru ne pamtim mnogo detalja. Mislim da smo protrčali kroz njega. S obzirom na okruženje i atmosferu Muzeja, osećala sam se kao u nekom od avanturističkih filmova, gde će se prošlost i sadašnjost prožeti. Setila sam se lika novinarke, glavne junakinje filma „Kobna sfinga“ koji sam gledala nekoliko godina ranije. Želela sam da sam deo takve neke priče, a ovaj prostor mi je imao baš takav vajb.

Kasnije tog dana sam išla na piće u letnju baštu hotela Hilton na obali Nila. Najveći luksuz u mom dotadašnjem životu, doživela sam u kairskom Šeratonu u Zamaleku. Ulazim u jako klimatizovani hotel i automatski upadam u debelu i neverovatno mekanu teksturu tepiha Šeraton hotela. Po separeima uglavnom sede ljudi obučeni kao arapski šeici i tiho pričaju. Diskretna muzika. Jedem voćnu salatu. Savršeno iskustvo luksuza u svakom smislu.

Neki drugi život

Pored prethodnih tipičnih crtica iz života jednog turiste, u Kairu sam prvi put u životu spoznala kontrasti svakodnevnog života o kojima sam do tada čitala u knjigama i mislila da pripadaju prošlosti i više nisu deo naših sadašnjih života. Videla sam ljude koji sede duž ivice trotoara, spokojno, kao da imaju svo vreme ovoga sveta koje baš tu treba da provedu. Rečeno mi je da oni čekaju poslovni angažman, odnosno priliku da ih neko izabere i ponudi jednodnevni posao. Blizu hotela mi je prišao dečak, zaustavio me je i molio da ga „unajmim“ za rad tog dana. Gledala sam ga sa mešavinom neverice i neprijatnosti. Pričao mi je kako mu je majka bolesna i kako mora da zaradi novac. Iako je to verovatno bila strategija za dobijanje posla i nadnice, njegove oči nisu bile oči dečaka-prevaranta. Pogled je imao dubinu i iskustvo prerano odrasle osobe. Rekla sam mu da mi ništa nije potrebno, ali on je rekao da će raditi bilo šta, „nositi mi torbe, čistiti cipele“ (?!). Gledala sam u neverici. Rekao je na kraju, skoro plačnim glasom: „Molim Vas, gospođo (madam)“, iako sam bila možda par godina starija od njega i iskustveno čitav jedan život mlađa od njega. Dugo sam u sebi nosila taj pogled i glas kojim je izgovarao tu poslednju rečenicu. Deca su na ulici, deca rade i sama su u tome. Možda iz današnje perspektive, globalno surovijeg sveta, ovakav događaj nije novost ni iznenađenje, ali iz mog tadašnjeg sveta i detinjstva koje je oblikovao sasvim drugačiji prostor, vreme i vrednosne spoznaje, ovaj događaj je bio kulturološki šok i porazno saznanje.


Branko je ranije tog dana pričao o delu grada koji se kolokvijalno zove „Grad mrtvih“, u momentu kada smo pored njega prolazili autobusom. Rekao je da taj prostor pripada nekadašnjem starom groblju u kojem žive ljudi. Ljudi koji žive u starim grobnicama. Pod zemljom. Upozorio je da se tu ne dolazi, jer i policija izbegava da uđe u ovaj kraj. Kaže još i da je pre nekoliko godina neki Nemac kolima tamo zalutao i da ga nikada nisu našli.

Noć je. Ponovo sam u krevetu hotela Pearl. Ustajem. Vruće je i sparno. Klima ne radi. Ispostaviće se ujutru da je trebalo da je uključimo negde na kućištu na nekom prekidaču, ne radi po automatizmu. Napolju je peščana oluja. To je noć koju sam presedela na fotelji u suzama, a nisam plakala. Uzrok je nevidljivi pesak iz Sahare koji je oluja podigla i koji se uvlači i u zatvoreni prostor. Stari masivan kožni nameštaj, crno-beli TV sa potpuno isključenim tonom. Samo dva programa u ponudi. Na jednom neki stari arapski noir film. Na drugom nema programa. Gledam pospano slike arapskog noir-a. Curi noć. Na drugom programu počinje ezan, jutarnja molitva u pet. Uskoro će se i ostali probuditi. Sledi doručak posle koga putujemo u Aleksandriju na desetodnevni morski odmor. A Aleksandrija je neka druga, posebna priča.