Italijanski vrt Vile d’Este – umetnost vode

Vila d’Este (Villa d’Este), remek-delo renesansne umetnosti i arhitekture Italijaskog vrta, nalazi se u neposrednoj blizini Tivolija. Ceo kompleks je spomenik kulture pod zaštitom UNESCO.

Tivoli je gradić antičkih korena sa lokalitetima koji imaju veliki kulturno-istorijski značaj. Lokacijski je na samo tridesetak kilometara od Rima, a posetila sam ga prilikom jednog od boravaka u italijanskoj prestonici. Sam grad Tivoli, odnosno istorijski centar grada je živi spomenik kulture sa atmosferičnom mešavinom srednjevekovnog sela i renesansnih palata, fontana i spomenika.

Reka Aniene

Za oblast Lacio (Lazio), u kome se nalazi i Tivoli, reka Aniene ima veliki životni, energetski, građevinski i kulturološki značaj. Aniene izvire na planini Simbruini i proteže se stotinak kilometara kroz oblast Lacio prema Rimu kao pritoka Tibru. Za Tivoli je ova reka imala mnogostruki značaj. Pored praktičnog značaja za život, ona je zbog svojih kaskadastih puteva poslužila tome da uz odgovarajuće graditeljeske poduhvate postane organski deo monumentalnih građevinskih celina. U samom Tivoliju je najgrandiozniji primer Veliki vodopad (Grande Cascata) koji dostiže preko 160m visine i sastavni je deo parka Vile Gregoriana, izgrađene početkom 19. veka. Danas je reka Aniene ključni resurs za razvoj „zelene infrastrukture“ regiona.

Ovaj uvod sa posebnim akcentom na reku Aniene napravila sam zbog njene uloge u kreiranju parka sa vodenim terasama i fontanama koji okružuje Vilu d’Este, parka koji je bio jedno od najvećih graditeljskih i umetničkih svetskih čuda svog vremena.

Park Vile d’Este

Vila d’Este je remek delo arhitekture Italijanskog vrta i jedan od nekoliko najpoznatijih očuvanih primeraka ovog stila na svetu. Ovaj stil baštenske arhitekture, karakterističan za period renesanse, bio je inspirisan renesansnim idealima reda, simetrije i klasične lepote. Italijanski vrt podrazumeva da se pravilnost kuće projektuje u prirodu, tako što se stvara harmonija u međusobnim odnosima partera kuće, fontana, statua i geometrijski oblikovanih živih ograda. Vila je napravljena da zadivi svet toga doba, međutim divljenje jednako ostaje i danas bez obzira na sva tehnološka dostignuća koja su u međuvremenu postignuta u arhitekturi i građevinarstvu. U unutrašnjosti vile sam razgledala grandiozne, veličanstvene prostorije ispunjene renesansno-baroknim umetničkim delima koja su, sada kao eksponati, izložena u njenim dvoranama. Međutim, njen park odnosno Italijanski vrt čiji je vila integralni deo, ostavlja čoveka bez daha. Posmatrala sam oko sebe u neverici. Park zaista predstavlja vrhunac dostignute klasične lepote kroz veličanstveni spoj prirode, umetnosti i građevinarstva.

Arhitektura Italijanskog vrta

Kompleks Italijanskog vrta Vile d’Este, dakle park sa vilom, projektovao je Pirro Ligorio po narudžbi kardinala Ipolita II d’Este (Ippolito II d’Este). Gradnja je počela sredinom 16. veka sa ambicijom da svojim savršenstvom prevaziđe dotadašnje arhitetonske projekte klasicističkih remek dela kao što je bila antička Hadrijanova vila. Vila sa parkom građena je godinama, podrazumevajući eksproprijaciju neophodnog terena i njegovu građevinsku pripremu, zatim rad na samoj zgradi paralelno sa pravljenjem vodo-kanala i ostalih arhitektonsko-građevinskih radova kako bi se stvorila hidraulika kao neophodna mehanička osnova za gradnju muzičkih fontana, vodopada i nimfeuma. Stiče se utisak da nikada do tada priroda i topografija nisu tako masivno remodelirane u cilju izgradnje „visećih vrtova“ sa „stepenastim terasama“. Ove kaskadaste platforme su arhitektonski oblikovane tako da se nižu jedna iznad druge duž padine. Tim putem se strma i neiskoristiva padina pretvara u niz horizontalnih i blago nagnutih „otvorenih soba“ koje služe za boravak, šetnju i uživanje u pogledu. Stepenaste terase služe kao „prelazne zone“ za povezivanje vile i spoljnog pejzaža. Njihov nagib, takođe, odvodi višak vode ka fontanama i kaskadama.

Umetnost vode

Voda je glavna pokretačka energija koja omogućava funkcionisanje čudesnog sveta renesansnog Italijanskog vrta. Sadržaj parka Vile d’Este funkcioniše uz pomoć vode koja se preusmerava ka njemu iz reke Aniene i njenih prirodnih vodopada koji se nalaze iznad vile. Iskorišćen je prirodni pad terena da se kreira mreža podzemnih kanala i akvadukata koji su sakriveni ispod vrta. Ovi kanali su „krvotok“ cele vile. Voda teče niz te tajne cevi velikom brzinom. Ligorio je precizno izračunao nagib tako da voda stigne do fontana sa dovoljno pritiska da pokreće mlazeve, vrtloge i, naravno, mehanizam orgulja. Neograničeni hidraulični kapacitet, garantovan kolosalnim radom kojim je Aniene usmerena na odgovarajući način, omogućava eksperimentisanje dinamičkim potencijalom vode sa svim mogućim efektima, i vizuelnim i akustičnim. Tok vode je oblikovan na način da se ona može pojavljivati u svakom mogućem obliku tako što se, na primer, na jednom mestu multiplikuje kroz stotine mlazeva i potoka duž celog jednog toka, a na drugom preliva preko bazena kao svetleći cilindričan veo.

Ukratko, shema tog mehanizma podrazumeva da voda iz reke Aniene ulazi u sistem kanala i cevi koji je dovode do vrta Vile d’Este. Voda zatim prolazi kroz cevi i kanale izgrađene ispod ili unutar vrta. Zbog razlike u nadmorskoj visini i gravitaciji, ona ima dovoljan pritisak da pokreće različite fontane.

Poseta vrtu je podrazumevala prisustvo teataru moći. Spektakl koji je stvarala Fontana orgulja, na primer, je bio prvi „automatski“ koncert u istoriji Evrope, što je bilo neverovatno inovativno za to vreme. Bila je to demonstracija tehnološkog napretka. Renesansni vrtovi su bili teatro d’acqua, dizajnirani da izazovu emociju čuđenja (meraviglia).

Hidraulični muzički aparati – „automi“ kultura i Fontana orgulja

Ovi mehanizmi su pripadali širokoj renesansnoj fascinaciji automatima, mašinama koje imitiraju živa bića ili prirodne pojave, koristeći vodu, vazduh i zupčanike. Automati su odražavali verovanje u moć čoveka da oponaša prirodu, ars imitatur naturam, i demonstrirali su tehničku superiornost i bogatstvo naručioca.

Vila d’Este je jedan od prvih „vrtova čuda“, u kom smislu se posebno izdvaja čuvena Fontana orgulja (Fontana dell Organo), koja predstavlja vrhunac spoja hidraulike, umetnosti i tehnike. Ona nije samo fontana, već je pravi hidraulični automat koji koristi protok vode za pokretanje mehanizma koji proizvodi muziku. To je prvi automatski muzički instrument na svetu koji radi isključivo na vodu, bez ljudskih ruku, bez čoveka koji duva, i bez složenih zupčanika. Pored Fontane Orgulja, u vrtu Vile d’Este jedino još Fontana sova (Fontana della Civetta) predstavlja hidraulični automat.

Fontana orgulja je primer kulture „automi“ koja podrazumeva kreiranje hidrauličnih muzičkih aparata, koji su samostalni u smislu operativnosti. To su mehaničke tvorevine koje se pokreću pomoću pritiska vode i strujanja vazduha, a posebnu fascinaciju daje opremljenost igličastim rotirajućim cilindrima koji automatski izvode unapred zadate melodije i pokreću ukrasne figure. Voda iz gornjeg dela vrta ulazi u zatvoreni rezervoar. Kako se rezervoar puni, voda pritiska vazduh koji se nalazi iznad nje. Taj vazduh se potiskuje kroz kanale prema orguljskim cevima. Istovremeno, protok vode pokreće mali vodeni točak. Točak okreće osovinu na kojoj se nalazi valjak s posebno raspoređenim ispupčenjima ili otvorima. Dok se valjak okreće, njegovi ispupčeni delovi redom podižu male ventile. Svaki ventil propušta vazduh u određenu orguljsku cev. Kada vazduh uđe u cev, ona proizvodi određeni ton. Redosled otvaranja ventila tako određuje melodiju. Nakon što voda prođe kroz mehanizam, ona nastavlja da teče kroz fontanu i pokreće njene mlazeve.

Drugim rečima, sistem funkcioniše tako što voda iz kanala pod pritiskom ulazi u sistem fontane delujući kao klip u cilindru. Ona ulazi u specijalno dizajniranu vazdušnu komoru (šupljine unutar kamena ili metala), koja je puna vazduha i zatvorena sa jedna strane. Voda sabija vazduh unutar komore. Ovde se energija vode pretvara u potencijalnu energiju sabijenog vazduha. Kada se pritisak vode u komori izjednači ili voda nastavi da teče, sabijeni vazduh se širi kroz uske kanale i ulazi u orguljske cevi (metalne ili kamene cevi različitih dužina). Taj nagli protok vazduha kroz cevi izaziva vibracije koje čujemo kao tonove. Budući da su cevi različitih dužina i debljina, one u skladu sa tim menjaju visinu tona (jedne su duboke, druge visoke), baš kao kod klasičnih orgulja.

Arhitektura i simbolizam Fontane orgulja

Centralni deo fontane sadrži monumentalnu nišu, koja podseća na mali hram. Atmosfera je svečana, sakralna. Stubovi, lukovi i dekorativni elementi su raspoređeni tako da naglašavaju harmoniju i red. U centralnom delu niše postavljene su figure glavnih mitoloških likova. To su Orfej i Apolo. Oni su pozicionirani u nivou očiju posmatrača, kada se stoji ispred fontane. Uokvireni su lukovima i stubovima. Orfej je u grčkoj mitologiji najpoznatiji muzičar koji je svojom lirom mogao da ukroti divlje zveri, pomera stene i utiče na samu prirodu. Njegovo prisustvo ovde sugeriše harmoniju i moć muzike, takođe sugerišući da i muzika koja dolazi iz fontane ima istu takvu moć. Moć da unese red i lepotu u svet. Apolo, drugi centralni mitološki lik ovde, bog sunca, svetlosti i umetnosti, takođe je povezan sa muzikom. Njegovo prisustvo naglašava da je muzika vrhunski oblik ljudskog i božanskog izražavanja. Kroz ove likove, fontana prestaje da bude samo tehnički uređaj, ona je alegorija na kosmički sklad. Spoj Orfeja i Apolona uz zvuk vode i orgulja poručuje da je umetnost sredstvo kojim čovek može da dostigne božansku harmoniju i uskladi se sa prirodom. Na korniši fontane, na vrhu, nalazi se statua Slave (Fama) koja drži trube, čime se simbolizuje proslavljanje i širenje vesti o veličini i genijalnosti vlasnika vile, ali i slavi umetnost. Na samom vrhu korniše se vidi statua orla raširenih krila. Ona nije mitološka, ali jeste najviše pozicionirana figura u celokupnoj kompoziciji. Orao je heraldnički simbol porodice d’ Este. U donjem delu fontane prikazani su tritoni koji duvaju u rogove, simbolizujući vezu muzike sa elementom vode.

U sredini fontane se nalazi mehanizam orgulja koji je arhitektonski sakriven u odnosu na vidljive elemente fontane koje sam prethodno navela. Posetilac prvo vidi skladnu fasadu, a zatim iz nje dopire muzika, kao da sama građevina oživljava. Umetnički efekat fontane počiva na iznenađenju i iluziji. Čini se da muzika izvire iz vode, a da voda postaje vidljiva forma muzike.

Jak simbolizam fontane se ogleda u načinu na koji je voda percipirana u renesansnoj kulturi. Ona je predstavljala život, blagostanje i božanski poredak, dok su muzika i harmonija upućivale na sklad čitavog sveta. Zbog toga Fontana orgulja nije bila samo zabavni spektakl, nego i slika idealnog univerzuma u kojem su čovekova umetnost, priroda i kosmički red dovedeni u ravnotežu.

Simbolički akcenat koji je Fontana orgulja predstavljala, delimično se menjao kroz vreme. Ligorno je postavio politički manifest koji se ogledao u pobedi čoveka nad prirodom. U originalnoj, prvobitnoj verziji, pored Orfeja i Apola, postojala je i statua Dijane, boginje lova i divljine. Ona je ovde personifikovala divlju Majku Prirodu koju je trebalo ukrotiti, kultivisati i uvesti je u harmoniju i red. To je bila simbolička uloga Orfeja i Apola. Figura Dijane, kao i mnoge druge figure su tokom vekova prirodno propale ili su nestale u periodu fizičke napuštenosti vile u 19. veku. Kada se krenulo sa ozbiljnim rekonstrukcijama vile u 20. veku, odlučeno je da se statua Dijane ne obnavlja. Današnji akcenat u percepciji simbolizma Fontane orgulja ogleda se u njenom svedočanstvu o težnji čoveka ka savršenstvu u kontekstu reda i harmonije.

Fontana Neptuna

Fontana Neptuna (Fontana di Nettuno) je uklesana i modelirana u steni koja se nalazi odmah ispod Fontane orgulja. Projektovanje i izgradnja kaskada koje su glavni strukturni deo Fontane Neptuna i projektovani pad vode, zajedno predstavljaju vodopade koji se nižu na dole ispod Fontane orgulja. Ova fontana i detalj sa kaskadama posebno, svojevrsno je arhitektonsko i građevinsko remek-delo.

Kaskadni deo fontane, kaskadu i vodopad, projektovao je 1661. godine Lorenco Bernini. Berninijev doprinos bio je projektovanje barokne kaskadne scenografije, sa naglaskom na veličinu, pokret i buku vode. To je bilo drugačije od Ligorio­vog renesansnog sistema, koji je više počivao na geometriji, osama i raznovrsnim vodenim efektima. U niši dublje u steni ispod Fontane orgulja, a u okviru Fontane Neptuna, u kamenu je izvajana figura Neptuna u sedećem položaju. Veliku zaslugu u rekonstrukciji Fontane Neptuna u smislu vraćanja njenog originalnog izgleda i funkcije u stilu Berninija, imao je tokom prve polovine 20. veka italijanski istoričar umetnosti Emillio Rossi. Rosi nije mogao da potpuno rekonstruiše Berninijev projekat, jer prvobitno delo nije bilo sačuvano u celini, a pojedini elementi — naročito skulpture, vodeni mehanizmi i završna dekoracija — bili su izgubljeni ili izmenjeni. Zato je njegova intervencija bila istorijski zasnovana rekonstrukcija, ali ne doslovna reprodukcija. Iako današnja Fontana Neptuna nije autentično Berninijevo delo, njena glavna kompoziciona ideja — veliki središnji vodopad, kaskade i snažan barokni efekat vode — proističe iz Berninijevog projekta, koji je Rosi nastojao da obnovi u meri u kojoj je bilo moguće.

Neptunova fontana  je zapravo politički i vizuelni nastavak same Fontane orgulja, ali sa potpuno drugačijom atmosferom. Dok Orgulje predstavljaju harmoniju, intelektualnu moć i „tihi“ zvuk prirode, Neptunova fontana predstavlja divlju silu, vladavinu nad morem i neposrednu moć. Kod Neptuna, voda se ne koristi za stvaranje vazdušnih vibracija (kao kod Orgulja), već se oslobađa u potpunosti. Voda izlazi kroz ogromne mlazeve koji se podižu visoko u vazduh, a zatim se ruše na donji bazen. To stvara ogromno prskanje i gustu maglu. Magla koju stvara fontana je često tumačena kao božanska mistika. Posetioci koji bi prolazili pored nje, osećali su da su uronjeni u „božansku atmosferu“, gde se granica između stvarnosti i mita briše.

Statua Neptuna je uklesana direktno u masivnu, veštačku stenu koja se uzdiže kao divlja pećina. Ta niša nije samo dekoracija; ona je srce drame cele fontane. Simbolika Neptunove figure i njene lokacije ogleda se u tome da Neptun ne dolazi „odozgo“ kao bog sa neba; on izranja iz same stene. To simbolizuje da je njegova moć zemaljska, primarna i neukrotiva. On je deo same prirode, a ne samo njen posmatrač. Neptunova niša evocira tu mistiku drevnih hramova, gde je bog „skriven“ u tamnom, vlažnom prostoru, a njegova prisutnost se otkriva tek kada voda počne da grmi. Neptunova niša je prekrivena mahovinom, lišajevima i tamnim stenama, što stvara osećaj dubine i tajne. Kada voda krene, ona eksplodira iz te tamne niše, pretvarajući se u sjajne, bele mlazeve koji se lome o svetlost. Ova kontrast (tamna stena vs. svetla voda) pojačava dramatičnost trenutka. To je kao da se božanska sila probija kroz tamu. Ligorio je dizajnirao tu nišu kao pozornicu. Gosti su stajali ispred nje, gledajući u tamnu stenu, i onda, kada bi se voda pustila, Neptun bi „oživeo“ kroz vodu. To je bio efekat iznenađenja (meraviglia): da li je to samo stena? Da li je to bog? I onda, odjednom, voda i zvuk otkrivaju prisustvo božanstva.

Pored toga, postoji još jedna praktično – simbolička poruka. Iako je Ipolito II d’Este bio kardinal, njegova porodica je bila jedna od najmoćnijih u Italiji sa jakim pomorskim poslovnim interesima. Postavljanje Neptuna na tako vidnom mestu (ispod Orgulja) bio je način da se pokaže da kardinal kao vladar ima moć nad svim elementima, uključujući i more koje je često bilo opasno i nepredvidivo.

Park Vile d’Este ima oko 50 fascinirajućih fontana. Međutim, kao što sam prethodno pomenula, osim Fontane orgulja i Fontane sova, ostale nemaju posebne tehničke, hidraulične mehanizme, već funkcionišu na osnovu statičke ili kinetičke instalacije gde voda teče, prska ili pada isključivo pod uticajem gravitacije i pritiska. One nemaju pokretne delove koji simuliraju živa bića ili proizvode programirane zvuke. „Igra“ svih ostalih fontana je repetitivna u smislu kontinuiranosti i nepromenljivosti. Pored Fontane Neptuna, ovde bih pomenula i Fontanu Rima (Fontana Romatta) i Aveniju sto fontana, odnosno različitih mlazeva u nizu, koje su mi posebno zanimljive. Po specifičnom značaju izdvojila bih Fontanu zmajeva i Ovalnu fontanu.

Avenija stotinu fontana

Avenija stotinu fontana je najduža fontana u vrtu, sa 100 mlazeva vode koji izviru iz 100 česama. Ona je simbol obilja, života i božanskog blagoslova. Fontana je dugačka 120 metara i sastoji se od tri nivoa česama. Voda teče u kontinuiranom toku, stvarajući zvuk koji podseća na šum vode ili povremene eksplozije mlazeva.

Fontana Rima

Na kraju Avenije sto fontana je Fontana Rima (Romatta). Ova fontana na prelep način simbolizuje grad Rim iz njegovog antičkog perioda. Kameni čamac sa obeliskom nalazi se u centru ovalnog bazena, kao simbol ostrva Tibar u reci Tibar. Fontana je pozicionirana tako da sva voda koja prolazi Avenijom stotinu fontana, dolazeći sa planine Tiburtina, ovde se spaja na simboličan način sa rimskom rekom Tibar. Prema ovalnom bazenu spuštaju se kasakadasto sedam izgrađenih platoa, koji simbolizuju sedam rimskih brežuljaka. Velika statua iznad fontane predstavlja pobednički grad Rim (Roma Victrix), a bočno od ove statue postavljena je statua vučice Ree, majke Romula i Rema koji su, po legendi, osnovali Rim.

Za nastanak ove fontane vezuje se jedna anegdota. Kardinal Ipolito je želeo da fontanu kao model Rima postavi u svoj vrt jer je papa Pije V blokirao Ipolitovu građevinsku dozvolu na osnovu koje je planirao da izgradi palatu veličine dvorca u Rimu. Kao posledicu ove zabrane, Ipolito je odlučio da sagradi dvorac u Tivoliju. Ako već nije mogao da ima dvorac u Rimu, mogao je da ima Rim u svom dvorcu. Po ovoj anegdoti, Fontana Rometta simbolizuje „postavljanje Rima u dvorac, odnosno Vilu”.

Fontana zmajeva

U samom srcu vrta postavljena je Fontana zmajeva (Fontana dei Draghi). Uokvirena je velikim rustičnim renesansnim kamenim stubovima, pojednostavljenog toskansko/dorskog karaktera. Fontana je izgrađena u obliku velike, polukružne niše (eksedre) uklesane u stenu, koja imitira antičku pećinu (grotta). U centru se nalazi bazen, a oko njega su raspoređena četiri ogromna kamena zmaja (dragona). Oni ne stoje statički, već deluju kao da izviru iz same stene ili vode. Iz usta svakog od četiri zmaja velikom silinom se izbacuje voda, stvarajući visoke, snažne mlazeve koji padaju u centralni bazen.

Fontana zmajeva je nastala u završnoj fazi uređenja vrta i njena konstrukcija je bila povezana sa posetom pape Grgura XIII Vili d’Este. Neposredni motiv konstrukcije zmajeva može se tumačiti kao počasna aluzija na papu i njegovu porodicu Boncompagni, čiji je heraldički znak bio zmaj. U tom okviru fontana je mogla prenositi nekoliko poruka. Prvo, poruka lojalnosti prema papi. U tom smislu, Ipolito je zmajeve koristio kao znak papinskog autoriteta i kao svojevrsni vizuelni kompliment papi Grguru  XIII. Time se predstavljao kao njegov saveznik i dostojan domaćin. Istovremeno, uključivanjem papinskog simbola u svoju vilu, Ipolito je mogao da šalje političku poruku koja je uključivala dinastički prestiž i vezu njega lično sa najvišim crkvenim autoritetima. Drugo, zmaj je mitsko, opasno i haotično biće, ali je ovde postavljen u uređeni vrt i podređen vodi i arhitekturi. Takav prizor može simbolizovati sposobnost vladara da savlada haos i podredi prirodne sile ljudskom poretku. Na kraju, kao i sve ostalo u ovom vrtu, fontana je bila u funkciji stvaranja spektakla. Nagli mlazevi vode i zvučni efekti bili su deo teatralnosti i iznenađenja.

Ovalna fontana

Bazen Ovalne fontane (Fontana dell’Ovato) izgrađen je od mermera, sa visokim ivicama koje su ukrašene jednostavnim, ali elegantnim profilima. Fontana je okružena uglačanim kamenim stazama i živim živicama koje su formirane u geometrijske oblike, često u obliku ovala koji prati oblik bazena. Ovo stvara vizuelni osećaj harmonije vode u prirodi. U renesansnoj geometriji, oval je simbol savršenstva, harmonije i ravnoteže. On je međuprostor između kruga (simbola savršenstva i božanskog) i pravougaonika (simbola ljudskog i zemaljskog). Ovalna fontana predstavlja ravnotežu između prirode i umetnosti, između haosa (vode) i reda (arhitekture). Ona pruža trenutak mira i refleksije u odnosu na bučnije delove vrtova.

Njen mirni efekat proizlazi iz spoja horizontalnosti, simetrije, zaobljene forme i ujednačenog toka vode. Za razliku od Fontane zmajeva, koja deluje napeto i teatralno, Ovalna fontana više liči na poetski i meditativni uvod u mitološki svet vrta. U centru ovala nalazi se centralni stub (ili grupa manjih elemenata) od kojeg izviru mlazevi vode. Za razliku od eksplozivnih mlazeva Fontane zmajeva, voda u Ovalnoj fontani teče mirnije i kontinuirano, stvarajući efekat „ogledala“ koji reflektuje nebo, okolnu vegetaciju i arhitekturu. Mlazevi su usmereni ka unutra, stvarajući koncentrične krugove na površini vode, što je vizuelno harmonično i umirujuće.

Ovalni oblik u duhovnom i filozofskom smislu, simbolizuje kretanje bez početka i kraja, što je u skladu sa renesansnom idejom o večnosti i cikličnosti prirode. Voda koja kruži u ovalu predstavlja neprekidni tok života i energije. Površina vode u Ovalnoj fontani služi kao ogledalo koje reflektuje nebo, stabla i posetioce. Ovo je metafora za introspekciju i samospoznaju. Kardinal je želeo da pokaže da je sposoban da stvori raj na zemlji gde su svi elementi u savršenom skladu.

U kontekstu generalnog simbolizma, Fontana predstavlja grad Tivoli, njegov pejzaž i lokalne legende. U navedenom kontekstu, Fontana simbolizuje kaskade i slapove reke Aniene, s tim što stene u gornjem delu simbolizuju Tiburtinske planine (Tibur, antički naziv Tivolija). Kroz statue likova iz lokalnih mitova (Sibila Albunea i Melikert; pogledati opis fotografije ispod) simbolično se prikazuju vode Tivolija, primarno reka Aniene. Ovakvo tumačenje simbolike Fontane dala je organizacija za restauraciju osnovana pri Ministarstvu kulture Italije (tačnije Istituto autonomo Villa Adriana e Villa d’Este), u dokimentima o restauraciji Ovalne fontane tokom 2023. godine.

Može se primetiti da je Ovalna fontana danas često zanemarena od strane masovnih posetilaca koji su fokusirani na spektakularnije fontane. Međutim, ona je ključna za razumevanje celokupnog koncepta vrtova Vile d’Este. Ona predstavlja srce vrtova, gde se harmonija i ravnoteža najviše osećaju.

Flora

Italijanski vrt podrazumeva sklad vode i biljaka. Simbolički i estetski. Vila d’Este je jedan od najoglednijih primera ovog sklada. Najdominantnija i najprepoznatljivija vrsta flore su čempresi. Oni predstavljaju temelj vertikalne strukture vrta kao kontrast horizontalno postavljenih vodenih terasa i fontana. Čempresi su postavljeni kružno u donjem delu vrta koji je poznat kao Rotonda čempresa (Rotonda dei Cipressi). Iz vremena kada je vrt kreiran, ostala su samo dva stabla, dok su ostala stabla posađena pre dvadesetak godina na identičan način na koji je rotonda kao celina originalno kreirana. Čempresi su posebno inspirisali umetnike kao što je Franc List, koji im je posvetio svoje dve kompozicije.

Pored čempresa, u vrtu je posađeno drugo zimzeleno drveće, zatim citrusno drveće, cveće i puzavice.

Šetnja kroz park Vile d’Este danas fascinira na isti način na koji je fascinirala ljude 16. veka. Osećala sam preplavljenost lepotom, kao da funkcionišem u nestvarnom prostoru, okružena savršenstvom simbiotičkog dejstva prirode i čoveka. Slično je na umetničkim slikama prikazivan raj. Slike iz bajki. Takva, ali dvodimenzionalna, vizuelna iskustva su još od detinjstva urezana u moje biće. Ovde, u parku Vile d’Este sam osećala kao da se rajski svet sa umetničkih slika i stranica knjiga otelotvorio u realnosti kroz koju prolazim. Inspiracija snagom i lepotom prirode, renesansna težnja ka haromiji i kosmičkom redu kroz simbolizam antičke težnje ka ultimativnoj lepoti, i vrhunska ljudska kreativnost i tehnička veština, prikazani su ovde u svoj svojoj grandioznosti i savršenstvu. Učestvovati u tome makar i kao posmatrač, jedinstven je osećaj.