Kartuzijanski samostan u Valdemosi – spomenik i muzej (Cartoixa de Valldemossa/Cartuja de Valldemossa)
Šopenov muzej u Valdemosi se nalazi u delu građevine koja zauzima centralno mesto u selu – i po svojoj grandioznosti i po svom kulturno-istorijskom značaju – zgradi samostana Kartuzijanskog reda. U dvorištu Kartuzijanskog samostana dominira mediteransko drveće bogatih krošnji i ukrasna fontana sa malim bazenom po kome plivaju narandžasto-crvene ribe. S obzirom da je dan bio veoma topao, boravak u dvorištu samostana je posebno prijatan.
Poseta naosu
Velika vrata samostana vode direktno u glavnu molitvenu prostoriju, naos. Ovo je glavni uzdužni deo crkve u okviru samostana, koji se proteže od priprate do oltara, sa klupama odakle vernici prate misu. Tako je to bilo dok je ova zgrada bila samostan. Nisam se pre dolaska pripremila, odnosno adekvatno informisala o Kartuzijanskom samostanu. Došla sam u Valdemosu zbog Šopenovog muzeja, bez dodatnih informacija vezanih za celinu ovog građevinskog kompleksa. Dakle, ulazim u glavnu molitvenu prostoriju, ubeđena da je manastir i dalje manastir, aktuelni verski objekat. Atmosfera je potpuno usaglašena sa mojim tadašnjim viđenjem situacije. Čuje se pevanje hora, ispostaviće se kasnije da je u pitanju snimak koji dolazi sa zvučnika. Dakle, zvuk liturgije decentno ispunjava ovaj ogroman prostor. Ljudi su tihi, razgledaju freske, poneko fotografiše i snima. Akustika je savršena. Bogata ikonografija, vitraži, skulpture i freske. Na oltaru je prikaz Bogorodice, koja drži za ruke Isusa čije je telo neposredno skinuto sa krsta. Sa obe strane oltara nalazi se po jedna skulptura svetaca. U jednom uglu sam videla karakteristične čašice sa svećama koje gore. Htela sam da kupim i zapalim sveću, a onda da sednem na neku od klupa i da se na trenutak stopim sa ovom tihom, duhovno svečanom atmosferom. Ali gde se kupuju sveće? Saznajem da nema sveća ni za kupovinu, niti ikakve sveće uopšte gore ovde. Prilazim onim „svećama“ koje sam ranije videla u ćošku i shvatam da je u pitanju neka vrsta lampiona koji podražava (ili imitira) plamen sveće pomoću električne struje. Dakle, konačno shvatam da sam u savršeno režiranoj predstavi, muzejskoj postavci koja verno odslikava izgled i aktivnosti koje su se nekada davno odvijale na ovom mestu. Bila sam samoj sebi smešna. Ha, pa tako mi i treba kada sam se fokusirala samo na Šopena, pa se nisam unapred kompletno informisala o ovom mestu. Ipak, moram da priznam da sam se osetila i malo iznevereno. Od koga? Ne znam. Jednostavno, imala sam potrebu da onaj svečani osećaj koji sam imala ulaskom ovde bude vezan za nešto izvorno i stvarno.
Život u samostanu – zamrznute slike prošlosti
Monasi Kartuzijskog reda inače žive po veoma strogim pravilima koja podrazumevaju život u samoći posvećen molitvama i kontemplaciji, i zajedničkim liturgijama nedeljom i praznicima. U vreme kada je ovo bio manastir, svaki monah je imao svoju malu kuću, ćeliju sa vrtom na terasi u kojoj je potpuno sam provodio najveći deo vremena u molitvi i meditaciji. Zajedničke aktivnosti su se obavljale u prostorijama u drugom delu manastirskog kompleksa, za to namenjenom.
U glavnom delu Kartuzije nalaze se prostorije koje su raspoređene na nekoliko spratova. Pretpostavljam da je to najstariji deo objekta koji potiče još iz 14. veka, ali o istorijatu ću malo detaljnije pisati u posebnom blog postu. Spratovi su povezani uskim drvenim stepeništem, ukrašeni keramikom mozaičkog tipa. Svaka prostorija priča priču o izgledu svakodnevnog života u samostanu. Prostorije su opremljene nameštajem i detaljima koje podrazumevaju njihov identičan izgled kao u vreme manastirskog života koji se u njima odvijao. U trpezariji se nalazi veliki svečani sto, na kome su postavljeni ručak ili večera. Ovaj sto je potpuno opremljen svim originalnim rekvizitima kao što su tanjiri, escajg i sve po redu, kao da se samo čekaju ljudi koji svakog trenutka treba da dođu da ručaju. Druge prostorije su opremljene na način koji detaljno pokazuje kako su izgledale ćelije, sobe za stanovanje monaha. U nekim prostorijama prikazane su scene iz monaškog života sa lutkama u prirodnoj veličini, koje oponašaju monaha u odgovarajućoj radnoj pozi. U jednoj od njih, za radnim stolom, postavljena je lutka u monaškoj odeći, savijena na odgovarajući način u pozi osobe koja piše neki dokument. Tu je papir-svitak, mastilo i pero za pisanje. Moram da naglasim da su lutke fantastično napravljene i budući da su odevene u odgovarajuću odeću sa kapuljačom, izgledaju potpuno prirodno, apsolutno podražavajući živu osobu.
Kartuzija je bila čuvena i po proizvodnji lekova, tako da se apoteka bivšeg manastira i danas može videti u svom originalnom izdanju. Isto važi i za čuvenu manastirsku biblioteku.
Iz dvorišnog trema se dalje ulazi u drugi deo manastirskog kompleksa, čiji prvi sprat se proteže velikim, dugačkim hodnikom duž koga su vrata za ulaz u prostorije koje su nekada bile monaške ćelije, pri čemu svaka od tih prostorija ima sopstvenu terasu-baštu. Danas su za javnost otvorene samo ćelije 2 i 4, obe posvećene Frederiku Šopenu. Ogormne figure dvoje umetnika postavljene su na tremu iz koga se ulazi u ovaj deo objekta, sugerišući povezanost Šopena i Sand sa ovim prostorom.
