Pianino Pleyel i Šopenov “majorkanski opus”

U drugoj polovini novembra 1838. godine Šopen je iz Palme pisao pismo Kamilu Plejelu sa molbom da mu pošalje Pleyel klavir, jer tu gde je boravio nije mogao da nađe dobar instrument koji bi mu odgovarao za sviranje i komponovanje. Pianino Pleyel sa serijskim brojem 6668 je iz Pariza stigao u luku u Palmi početkom decembra. Klavir je dugo zadržan na carini zbog carinsko-finansijskih formalnosti. U međuvremenu, Šopen je koristio iznajmljeni mali instrument koji je napravio lokalni stolar i majstor Huan Bauza (Juan Bausa). Skoro jedan vek kasnije, čuvena poljska čembalistkinja i pijanistkinja Vanda Landovska (Wanda Landowska) je 1913. godine otkupila instrument koji je napravio Huan Bauza. Ona je zatim odlazila na turneje noseći taj mali klavir sa sobom po svetu, pogrešno verujući da je Šopen upravo na njemu komponovao i završio svoje čuvene preludije, odnosno zaokružio ceo set koji čini opus 28.

Klavir

Početkom januara 1839. godine, kada mu je konačno isporučen Pleyel pianino, Šopen je mogao da komponuje u svom punom umetničkom kapacitetu. Za samo tri nedelje, dovršava započete preludije zaokruživši ceo ciklus od svih 24 malih komada. Taj rukopis odmah šalje u Pariz, izdavaču Plejelu na štampu. Na ovom instrumentu su komponovani skoro svi ostali komadi koji čine Šopenov takozvani majorkanski opus.

U februaru 1839. godine, Šopen i Sand odlaze sa Majorke, a klavir Pleyel br. 6668, koji samo što je stigao iz Pariza nekoliko meseci ranije, opet ostaje zaglavljen na španskoj granici. Carina je tražila ogroman novac kako bi dopustila da instrument bude otpremljen natrag, Šopenu u Pariz. Nakon što su Šopen i Sand odbili da plate besmisleno visok carinski iznos, Žorž Sand je odličnom finansijskom konstrukcijom ipak uspela da zaokruži priču i reši status klavira. Ona je napravila finansijski aranžman sa čuvenom lokalnom bankarskom porodicom Kanut (Canut), tako što je porodici Kanut ostavljen klavir u vlasništvo u zamenu za 1200 franaka. Ovaj iznos je direktno poslat Kamilu Plejelu čime mu je Šopen isplatio dug za klavir i pokrio sve finansijske troškove u vezi sa prvobitnim transportom instrumenta iz Pariza na Majorku. Istovremeno, sam klavir i fizički prelazi u vlasništvo porodice Kanut na Majorki. Ova porodica je sa velikom pažnjom decenijama čuvala pianino Pleyel u svojoj kući u Palmi. Godine 1913. porodica Ketglas (Quetglas) nasleđuje imovinu porodice Kanut, koja je obuhvatala i čuveni klavir. Prepoznajući njegovu istorijsku, umetničku i kulturnu vrednost, braća Ketglas 1932. godine vraćaju klavir u Valdemosu , u ćeliju u kojoj je davno ranije živeo Šopen. Klavir počinje svoj novi život kao muzejski eksponat, jer i sama ćelija br. 4 bivšeg Kartuzijskog samostana u Valdemosi, u kojoj su nekada davno boravili Šopen i Sand, od te godine počinje da funkcioniše kao muzej.

Šopenov “majorkanski” kompozitorski opus

Preludiji iz opusa 28

Ciklus od 24 preludija iz opusa 28, završen na Majorki, predstavlja revolucionarni potez u istoriji klasične muzike i pijanizma. Njegovim nastankom je postavljen kamen temeljac u pijanističkom repertoaru za buduće preludijske cikluse ovog tipa. Uticaj Šopenovih preludija se može videti u kasnije nastalim odgovarajućim komadima koje su komponovali Debisi (Debussy) i Skrjabin (Scriabin). Šopen daje novo značenje terminu preludij, koji više ne predstavlja kraći uvod u kompleksniji komad kao do tada, već iako i dalje kratak, ovde on po temi postaje autonoman. Šopen je inicijalno, u smislu strukture, bio inspirisan Bahom (Bach), ali Šopenovi preludiji se razlikuju od Bahovih preludija i fuga u Dobro naštimovanom kalviru (The Well Tempered Klavier). Bah je svoje komade komponovao sukcesivno u tonalitetima prateći hromatsku skalu. Za razliku od Baha, Šopenov opus čini 24 kratkih komada (preludija) od kojih je svaki komponovan u po jednom osnovnom durskom tonalitetu, da bi takav komad bio praćen sledećim komadom koji je komponovan u odgovarajućem molskom tonalitetu. Istovremeno, takođe prvi put, svaki preludij, ma kako minijaturan, predstavlja jedinstvenu i zaokruženu muzičku priču sa raskošnom emocijom.

Iako je prvu fazu rada na preludijima u grubim skicama započeo u Parizu 1835. godine, Šopen veći deo komada osmišljava i razrađuje na početku pomenutom, lokalnom Bauza klaviru na Majorki. Muzikološka istraživanja i Šopenova pisma potvrđuju, dakle, da je najveći broj preludija skiciran i delimično napisan u Parizu, dok je na Majorki čitav ciklus revidiran i konačno završen na Pleyel pianinu, „poliranjem“ i zaokruženjem celog rukopisa. Štaviše, muzički istoričari izdvajaju šest preludija koji su u potpunosti nastali na Majorki, na Pleyel pianinu: preludiji br. 1, br. 2, br. 4, br. 10, br. 15 i br. 21. Ova grupa, uglavnom melanholičnih komada, direktan je odraz Šopenovog teškog psihofizičkog stanja u Valdemosi. Međutim, cilj je ispunjen, ciklus od 24 preludija je završen i krajem januara 1839. godine poslat Kamilu Plejelu u Pariz, a Plejel zatim prenosi izdavačka prava na francusku izdavačku kuću Ad. Catelin & Cie radi štampanja. Šopen je mogao i umetnički i finansijski (ali i psihički) da odahne, a ciklus od 24 preludija iz opusa 28 postaje deo muzičke istorije.

Chopin: Prelude Op. 28, No. 15 – in D flat ¨Raindrop” (ARGERICH, Martha)

Ostale “majorkanske” kompozicije

Od drugih „majorkanskih“ komada, Šopen je u Palmi komponovao mazurku br. 1 u e-molu iz opusa br. 41. Ova mazurka je poznata i kao „Palma mazurka“. Kroz ceo ovaj Šopenov komad provejava nostalgičan osećaj, mada je mazurka ples, žanrovski nastao iz poljskog folklora. Sledeći komad koji se vezuje za Majorku je scherzo u cis-molu op. 39. Što se tiče ovog komada, u majorkanskom samostanu su nastale samo grube skice, dok je komad finaliziran mesecima kasnije u kući Žorž Sand u Noanu (Nohant). Čuvena Balada br. 2 u F-duru iz op. 38 je započeta u Parizu, a na Majorki su joj dodate dramatične, kontrastne sekcije i to je sve. U tom smislu ni ona nije izvorno ostrvska kompozicija. Popularne poloneze br 1. i br. 2 iz opusa 40 su dela koja jesu nastala na Majorki. Polonaise, ples iz 16. veka, čini osnovnu formu Šopenovih poloneza, koje on stvara dajući im novi kontekst kroz nacionalistički, emotivni naboj, karakterističnan za period romantizma. Poloneza br. 1 u D-duru, kasnije poznata kao „Vojnička“, ima marševski, vojnički ritam i trijumfalni karakter. Šopen je grubu strukturu i osnovne skice osmislio u Parizu, ali je na Majorki u potpunosti prepravio i doveo do konačnog i čistog oblika. Ova durska poloneza verovatno slavi pobedu poljskih Husara pod komandom Jana III Sobieskog nad Turskom 1683. godine. Trijumfalni karakter ove poloneze se transformiše u tužnu atmosferu u Polonezi br. 2 u c-molu, koja se ogleda kroz repetetivni zvuk klavira, tihi i prigušeni (sotto voce). Moguće je da je osećaj koji je dominirao prilikom komponovanja ove poloneze, potenciran kišnim i hladnim danima tokom boravka u samostanu Valdemose, proizašao iz Šopenove kontinuirane čežnje za Poljskom, u koju se, budući da je bila pod ruskom okupacijom, nije nikada vratio.