Dolazak Šopena na Majorku
Majorka, odnosno “majorkanski period” će se pokazati izuzetno značajnim za Šopenov umetnički opus, iako je ovo putovanje privatno za njega imalo dramatične obrte. Frederik Šopen i Žorž Sand stižu na Majorku brodom iz Barselone u novembru 1838. godine. Dvoje umetnika je počelo zajednički život iste godine ranije, tako da je ovo putovanje trebalo da predstavlja neku vrstu njihovog medenog meseca. Pored toga, postojali su i veoma praktični razlozi zašto je izabrana baš Majorka. Sand je putovanje na Majorku isplanirala mnogo ranije, kao mesto od koga će njen sin Marsel imati zdravstvene benefite, jer Majorka ima blagotvornu klimu, a Marsel je imao problem sa plućima. Šopen, koji je od najranije mladosti imao problema sa tuberkulozom, raspoloženo se odazvao pozivu da sa Sand i njenom decom putuje na Majorku.
U pisanim dokumentima u vidu Šopenovih privatnih pisama, zabeleženo je da je kompozitor bio oduševljen ovom idejom zbog lepote ostrva i njegove klime, kao i zbog trenutaka koje će zajedno sa Sand provesti na „rajskom ostrvu“. Na ostrvu na kome će ih „dočekati palme i druga raznovrsna vegetacija u kombinaciji sa beskrajnim plavetnilom mora“. Očekivao je da pejzaži Majorke pozitivno utiču na njegov umetnički rad, posebno imajući u vidu ambiciozan plan da završi kompozitorski opus – jedinstveni ciklus koji je trebalo da obuhvati 24 preludija. Od Kamila Plejela (Camille Pleyel), svog prijatelja i izdavača za Francusku, kao i proizvođača Šopenove omiljene marke klavira, je dobio honorar u iznosu od 2000 franaka. Ovaj iznos je dobio avansno, uz obavezu da završi pomenuti opus tokom boravka na ostrvu i rukopis odmah pošalje Plejelu na štampanje. Šopen dobijeni novac koristi za finansiranje svog putovanja na Majorku. Pod tim okolnostima, nadama i očekivanjima, Šopen, Sand i njena deca – Solanž i Marsel, se jednog kasnojesenjeg dana, iskrcavaju sa broda u luci glavnog grada Majorke. Dolaze u Palmu i odsedaju u iznajmljenoj vili Son Vent.
Prvi Šopenovi utisci o Majorki su bili puni hvale i opisa lepih doživljaja samog ostrva i njegovih stanovnika. U pismu koje je sredinom novembra 1838. godine napisao svom prijatelju Žulianu Fontani (Julian Fontana), Šopen piše da je u Palmi sada “među palmama, kedrovima, kaktusima, drvećem masline, pomorandže, limuna, aloe… Nebo je kao tirkiz, more azurno, a planine kao smaragd, vazduh je kao da je iz raja. Sunčano tokom celog dana, toplo je i ljudi su lagano obučeni; noću se gitare i pevanje mogu čuti do jutra. Ogromni balkoni prekriveni vinovom lozom; Maorski zidovi. Sve, kao i sam grad, gleda prema Africi. Rečju, najveličanstveniji život (…) I, moj život, ja živim nešto još više. Blizu sam nečega što je najlepše. Bolje mi je.“
Međutim, idila koja faktički još nije ni počela, već se završila. Početkom decembra vreme na Majorki postaje izuzetno loše, kišovito, hladno i tmurno. Šopenovo zdravstveno stanje se pogoršalo i lokalni lekar je konstatovao tuberkulozu, prijavljujući tu činjenicu zdravstvenim vlastima. Vlasnik vile Son Vent im zatim otkazuje boravak, sa zahtevom da momentalno napuste vilu. Istovremeno je dao naređenje da se uništi svaka stvar koju je Šopen dotakao i da vila u potpunosti bude prekrečena.
Svi su im na ostrvu okrenuli leđa. Sand je bila besna, Šopen bolestan i krajnje rezigniran. Srećom, Žorž Sand je uspela da zakupi jednu ćeliju u doskorašnjem samostanu malog sela u unutrašnjosti Majorke. U decembru 1838. godine su se uselili u svoje novo, neplanirano mesto boravka. Da, u pitanju je prostorija koja će u vremenu koje sledi proslaviti ovo selo i samostan Kartuziju i postati deo istorije Majorke. No, tih dana dvoje umetnika su za lokalno stanovništvo bili izgrednici i osobe kojih su se seljaci klonili u svakom smislu, strahujući od stranaca koji nose zarazu.
U svom, sada čuvenom pismu Žulijanu Fontani, Šopen piše: „Možeš me zamisliti, neurednog, bez malih belih rukavica, bledog kao i obično, u jednoj jedinoj ćeliji sa ulaznim vratima kakva nikada nisi video u Parizu. Ćelija ima oblik visokog kovčega, ogromnog lučnog oblika, prašnjava, mali prozor, ispod prozora pomorandžino drveće, palme i čempresi; preko puta prozora moj krevet na daskama ispod filigranske maorske rozete. Do kreveta je neki stari, jeftini četvrtasti komad nameštaja, koji jedva da može poslužiti za moje pisanje, na njemu olovni svećnjak (veliki luksuz ovde), sa svećom. … moja piskaranja…tiho…neko bi vrištao…ipak tiho. Rečju, pišem ti sa čudnog mesta.“
